Centar za socijalni rad Sombor
CENTAR ZA SOCIJALNI
RAD SOMBOR

Karađorđeva 4, Sombor


SRBIJA ЋИР LAT
Лого Центра за социјални рад Сомбор Facebook - Центар за социјални рад Сомбор     Youtube - Центар за социјални рад Сомбор



Grb grada Sombora

NAZAD

ZAŠTO ŽENE OSTAJU SA NASILNICIMA?

Sećanje na "stara dobra vremena"

Svaki odnos ima svoju sopstvenu istoriju i mnoge žene žrtve nasilja nisu birale nasilnike. Mnogi budući nasilnici bili su nežni i pažljivi u periodu pre braka i za vreme prvih godina braka. Onda dođe do iznenadnog izbivanja nasilnog čina koji je za ženu potpuno neočekivan i šokantan ali još uvek postoji među njima cela ljubavna priča koja ne može tek tako da nestane. Čak i kad nasilje nastavlja da se dešava postoje mnogi periodi normalnog življenja i mirni momenti kada on uopšte nije nasilan i kada oboje imaju lepe trenutke.

Pogrešno traženje uzroka nasilja

Žene koje trpe nasilje veruju da nije moguće da je problem ustvari u nasilniku. Umesto toga one pronalaze probleme na njegovom radnom mestu, u njegovim roditeljima, u deci, a posebno u sebi samoj, jer tobože, nisu u stanju da budu "dobre žene", i da ispune njihova očekivanja. Zbog svega toga one veruju da bi oni mogli da se promene samo ako bi one imale malo više strpljenja. Dalje, veruju u to da je ustvari njihova dužnost da ih podrže i da im pomognu da prevaziđu ono zašta one veruju da je privremena kriza a ne stalna situacija.

Tretiranje nasilnog partnera na idealizujući način

One često veruju da on nije nasilan i da su ga samo neki spoljni faktori doveli do nasilja. Kada bi samo mogao da se odupre tim spoljnim silama on bi opet "postao onaj stari". One izgube mnogo energije pokušavajući da ostvare takva svoja verovanja, ali obično njihovi napori ne daju rezultate.

Verovanje u nasilnikova "nikada više" obećanja

Posle svakog nasilnog čina on izražava duboko žaljenje, grižu savest i obećava da se "to" više nikada neće dogoditi. Prihvata svu odgovornost za ono što se desilo i moli je da mu oprosti "samo još ovaj put". Ona mu poveruje - i uskoro nasilje se nastavlja.

Izazivanje osećanja krivice zbog želje za napuštanjem

Nasilnik ne želi da izgubi svoju žrtvu i zbog toga nastoji iz sve snage da je spreči da ona ode od njega čak to čini na preteći način tvrdeći da ako ga ostavi će napustiti posao, početi da pije, rasprodati stvari u kući, izvršiti samoubistvo i sl. Neke pretnje mogu i da se ostvare. Žene se već osećaju krivima i bez tih dodatnih pokušaja i manipulacija. Počinju da se pitaju: "pa kako uopšte mogu da odem u takvoj situaciji".

Strah od pretnji ubistvom ili još većim nasiljem

Najveći pritisak ne dolazi od izazivanja osećanja krivice već od pretnje još većim nasiljem. Nasilnik može da joj preti da će je ubiti, unakaziti, pobiti sve po kući uključujući decu, zapaliti kuću itd. I sama pomena razvoda ili pokušaj bekstva mogu da ga čine još nasilnijim i opasnijim.

Čak i kada žena uspe da pobegne nikada nije sigurna i nikada ne zna šta će se desiti. Razvod za žene ne mora uvek da znači put ka sigurnosti jer njihovi nasilnici uvek mogu ponovo da upadnu u njihov život i da ih napadaju kad god to žele. Mnoge žene postaju svesne da su njihovi napori da pobegnu loši i oni rešavaju da ne rizikuju samo još veće nasilje i tako na žalost ostaju da žive sa nasilnikom.

Priživljavanje kroz odbijanje "sleđene od straha"

Ponekad smo zbunjeni ličnošću maltretiranih žena: one izbegavaju iskrene odgovore, štite nasilnike, ne žele da pričaju o nasilju koje im se dešava, ne retko ga umanjuju tražeći u svemu "svoje sopstvene greške". To su sve strategije preživljavanja. Kada je žena u traumatičnoj situaciji ona često iz sve snage nastoji samo da izbegne njegov gnev i da ga na neki način primiri. Ona nastoji da ne pokaže sopstvena jaka osećanja jer je mogu dovesti u još opasniju situaciju. To stanje se naziva SLEÐENE OD STRAHA. To je dobro poznata opšta taktika preživljavanja koju imaju sve žrtve svih nasilja. Nije važno dali žrtva priznaje da trpi nasilje ili ne, dali je uplašena ili ne jer ona to zaista jeste. Ako ne prizna postojanje nasilja ne može da preduzme ništa da bi ga uklonila.

Gušenje u sopstvenoj nemoći

Žene se u nasilnoj situaciji često osećaju bespomoćne; godine trpljenja čine ih pasivnima, nesamopouzdanim i preplašenim. One čak ne mogu ni da govore o svom iskustvu. Jedna od stvari koja se dešava kada nasilje dostigne strašne razmere je da žrtva postane depresivna, potpuno onemela, nepokretna, paralisana od straha. Ona postaje fizički i psihološki nesposobna da ode.

Nedostatak samopoštovanja i samopouzdanja

Mnoge žene nemaju dovoljne rezerve samopouzdanja i samopoštovanja da se odluče na odlazak na vreme. Sve žene povrh toga odustaju u mizoginoj kulturi: one su odgojene da se uvek osećaju krivima, da se pitaju gde su one načinile grešku. Kada se nađu u nasilnoj situaciji prirodno je da prvo krive sebe, a ne nasilnika, a kada se ne uočava pravi uzrok problema onda se on ne može rešiti. NASILJE NIJE NEŠTO ŠTO SE DEŠAVA U NJENOJ GLAVI I ONA NIJE KRIVA ZA TO ŠTO JOJ SE ZBIVA.

Barijere nastale usled "potpune kontrole i izolacije"

Porodično nasilje nikada nije samo fizičko nasilje. On je lanac događaja i radnji sistem kontrole sproveden nad ženama, lanac ograničavanja i smanjivanja njenog prostora, napada na nju i trošenja njenog psihološkog bića. Nasilnik izoluje žrtvu od njenih prijatelja i rodbine. Kada je poseti njena dobra prijateljica nasilnik često flertuje napadno sa njom ili se ponaša na tako prostački način da ona prestane da dolazi u njihovu kuću. Nasilnik često otvara ženinu poštu postižući tako da ona vremenom gubi kontakt sa spoljnim svetom tj. sa svim svojim prijateljima. Njene roditelje i rodbinu takoðe loše tretira i svađe izbijaju posle svake njihove posete, tako da i kontakti ove vrste vremenom prestaju.

Sledeći korak koji čini nasilnik jeste taj da optužuje žrtvu tj. svoju ženu da flertuje na poslu, sa prodavcima u radnji pa čak i sa nepoznatim osobama na ulici. Ona sve poriče ali se uskoro ne usuđuje ni da gleda bilo koga u oči, a da ne govorimo da sa nekim razgovara. Na tom nivou izolacija je potpuna: Ona nema više nikoga kome može da se obrati za pomoć. Kontrole se takođe vrše i u pogledu i putem novca. Na primer: on joj uvek daje manje novca nego što je stvarno potrebnio za vođenje domaćinstva, propituje je detaljno koliko šta košta okrivljujući je stalno da troši novac i uskraćuje joj svaku mogućnost da ona sama donosi odluke. Sve njene posete frizeru, prodavnicama ili posete prijateljicama strogo kontroliše i stalno je okrivljuje za bez razložno šetkanje okolo.

Okrivljuje je da u stvari ima tajnog ljubavnika, da ne vodi računa o deci i domaćinstvu, da se "pristojne" žene ne ponašaju na takav način i tako dalje. Taj krug potpune kontrole i izolacije stvara debele zidove oko nje koji joj onemogućavaju odlazak.

Strah od samoće i starosti

Žene se uopšte gledano plaše samoće i starosti. One misle da njih niko neće hteti kao stare žene ili kao žene sa decom. One smatraju da je možda bolje trpeti u jednoj nezadovoljavajućoj zajednici nego biti izvan bilo kakve zajednice. One se samopodcenjuju neverujući da će moći da se snađu i zarade dovoljno za život. U nekim sluèajevima taj strah može biti realan uzimajući u obzir visoku stopu siromaštva među ženama. One se takođe kao i većina ljudi boje neizvesnosti.

Fizička i psihička iscrpljenost

Druge prepreke za odlazak obuhvataju bolesti i ozbiljnu iscrpljenost koja može da se javi kao rezultat dugogodišnjih pokušaja preuzimanja kontrole nad sopstvenim životom. Napuštanje doma sa decom je neizvesna i opasna situacija koja zahteva ogromnu energiju koju ponekad tučene i maltretirane žene jednostavno nemaju posle svega što su preživele.

Siromaštvo i nezaposlenost

Za napuštanje nasilnika često je neophodna zaposlenost i mogućnost ekonomske nezavisnosti. I nasilnik i diskriminacija na tržištu rada održava stanje nezaposlenosti i ekonomske zavisnosti. Njoj je posebno teško da prekine sa ekonomskom zavisnošću ako je već u srednjim godinama ili starija,ako nema adekvatno zanimanje i tako dalje. Čak i ako nađe posao zarada je često nedovoljna da izdržava sebe i dete. One koje napuste nasilnike često se suočavaju sa siromaštvom. Mnogi se vrate nasilniku sa razlogom "bar će deca imati šta da jedu".

Zamka verskih, običajnih i porodičnih tabua

Ponekad žene pripadaju određenim religioznim zajednicama čije se doktrina protivi razvodu. Jaki društveni običaji i porodična tradicija mogu da se takođe suprotstave razvodu. Takođe, mogu postojati duboko ukorenjena verovanja da na primer "deci treba otac, posebno dečacima, ne mogu normalno da se razvijaju bez oca"...

Porodica može govoriti svojim kćerkama "dobila si ono što si zaslužila", "sama si to tražila", "niko se u našoj porodici nije razveo"... Žene se često plaše da će ih deca kasnije okrivljivati da su ih odvojile od očeva ili da će deca biti loše vaspitana bez očevog autoriteta i na žalost mnoge od tih žena jednostavno se ne usuđuju da prihvate rizik razvoda.

Porodična istorija nasilja

Mnoge žene žrtve nasilja su takođe odrasle u nasilnim porodicama. Takve žene imaju visok stepen tolerancije prema nasilju smatrajući ga za normalnim delom svakodnevnog života. One ne znaju kako da mu se suprotstave pa čak i ne shvataju da imaju pravo da budu zaštićene od svog nasilnog muža. Ako žene ne poznaju svoja prava one ne mogu čak ni da zamisle odlazak radi zaštite svojih prava.

Nedostatak legitimiteta ženskog iskustva

U našem društvu retko se veruje iskustvu žena. Umesto toga glas žene često se prima s podsmehom, omalovažavanjem iz čega sledi okrivljavanje žrtve ili svrstavanje žrtve u kategoriju "ludih", "histeriènih", "hipohondričnih" ili "paranoičnih". Žene koje razmatraju mogućnost napuštanja svojih nasilnih muževa to dobro znaju.

Nedostatak informacija

Mnoge žene su nedovoljno informisane o svojoj situaciji, zakonskim pravima i dužnostima. Mnoge od njih zaista veruju da ako odu biće im zabranjeno da viđaju decu, da neće moći da ostvare pravo na alimentaciju, da će izgubiti pravo na zajednički stan, one jednostavno ne poznaju zakone, a nemaju ni pristup informacijama koje mogu pomoći da saznaju svoja prava. To često podržavaju nasilnici jer oni imaju korist od neznanja i zbunjenosti žena.

Mnoge žene stvarno odu, ali ipak mnoge žene ostaju sa svojim nasilnim partnerima godinama. Razlozi za to su kompleksni. Prvo moramo biti svesni da mnogi ljudi ukljuèujući i nas same reaguju odbojno prema ženama žrtvama nasilja bilo koje vrste. One kod nas izazivaju osećaj nelagodnosti, krivice i straha. Možemo se osećati zbunjeno, nesigurno u pogledu toga šta je ispravno da uradimo. One (žrtve) nas ustvari prisiljavaju da se suočimo sa sopstvenim slabostima i ranjivostima. Ako ne možemo tolerisati sopstvene slabosti i strah, počinjemo da se ljutimo na žrtve. U ovom tekstu opisane su neke od tipiènih situacija u kojima se nalaze maltretirane žene na bilo koji način. Vrlo čest stav ljudi u odnosu na žene koje pate u zajedničkom životu odražava se pitanjem: "Zašto je ostala", "šta bih ja uradila da sam ona", "šta bih joj rekla da sam njena prijateljica" i tako dalje.

Vrlo važno je razumeti zašto žene ostaju sa nasilnicima.

STEREOTIPI I PREDRASUDE U POSTUPKU RAZVODA BRAJA

Radeći godinama kao psiholog u ranije postojećem timu koji se bavio zaštitom dece u porodicama sa poremećenim porodičnim odnosima, u situaciji kad se roditelji nisu mogli dogovoriti oko toga kome će dete biti povereno na čuvanje i vaspitanje, i u vreme kad po zakonu nije postojalo zajedničko starateljstvo nad decom, nailazila sam na neke uobičajene stereotipe i predrasude, ili pogrešne informacije kod supružnika koji se razvode. Pobrojaću nekolicinu najčešćih.

Ako ja "ne dam razvod" brak se ne može razvesti.
Ne. Ukoliko je jedno od supružnika odlučilo da se razvede, brak će se razvesti, uprkos činjenici da drugi supružnik ne želi da se razvede

Onaj ko je "kriv" za razvod braka snosiće krivicu i na sudu"
Ne. Postupak razvoda braka nije krivični postupak, pa se ni ne odlučuje ko je "kriv". Svakako da je onome ko nije pokrenuo razvod, na emotivnom planu teže, da oseća niz neprijatnih osećanja, ali očekivanje da će utvrđivanjem krivice onog drugog dobiti neku satisfakciju, je nerealno, uvažavajuæi naše zakonodavstvo.

Ko će biti staratelj detetu nakon razvoda braka, zavisi od toga ko je pokrenuo razvod.
Ne. Kome će biti povereno dete na čuvanje i vaspitanje zavisi od dogovora roditelja o tome, a ukoliko se oni ne mogu dogovoriti, sud u sudskoj presudi utvrđuje. Kakva će biti presuda, ne zavisi od toga ko je pokrenuo razvod braka. Sud će, svojim načinima utvrditi šta je u najboljem interesu deteta, kojem roditelju će dete biti povereno na čuvanje i vaspitanje. Sud može da angažuje Centar za socijalni rad ili druge ovlaštene organizacije i pojedince, da na osnovu svojih stručnih znanja daju nformacije o tome kakve su potrebe i interesi deteta, te da daju predlog o poveri deteta.

"Muška deca se poveravaju majkama, ženska deca očevima, ženska deca majkama, muška deca očevima, deca do 8 godina majkama, dete nema pravo da iskaže svoje mišljenje, dete je obavezno da u sudu jasno kaže svoje mišljenje isl"
Ne. Ne postoje pravila ovog tipa. Ukoliko se roditelji ne mogu dogovoriti, sud donosi presudu o tome kod kojeg roditelja će biti dete na čuvanju i vaspitanju. Kao što je već rečeno, sud to čini na osnovu saradnje sa ovlaštenim organizacijama i pojedincima, te naravno roditeljima, a uz uvažavanje mišljenja deteta (dete starije od 15 godina ima pravo da se direktno izjasni u sudu, dok sa mlađom decom razgovaraju stručnjaci)

Biljana Iđuški

PORODICE VISOKOG POVERENJA - SLABOG NADZORA

Pojedini roditelji deci daju veliku autonomiju, slobodu i poverenje uz slabu kontrolu i nadzor. To su često intelektualci liberalnije životne orjentacije i ambiciozniji kad je u pitanju profesionalna karijera, bez naglašene porodične vezanosti. Oni čuvaju svoju autonomiju, slobodu za aktivnosti izvan porodice, skloni su svojim tinejdžerima, posebno ako su dobri đaci, dati prerano i previše slobode u pogledu izlazaka i džeparca. Ova decu nisu preterano kažnjavana niti ograničavana, sa njima komuniciraju kao da su odrasla, podstiču u njima ambicioznost za buduću karijeru, i u tome su i dobri uzori. Ovi roditelji nisu skloni moralizovanju niti tradicionalnim vrednostima. Zato što im beskrajno veruju, propuštaju da ih kontrolišu i nadziru u vreme kada deca izlaze radi druženja i zabave. Oni ne uzimaju dovoljno u obzir sve rizike okruženja i njihova mala životna iskustva. Takovi roditelji su uvereni da njihova deca znaju sve o životu, i prema njima se tako i odnose. S obzirom na to da takova deca ranije počinju izlaziti, mogu ostajati napolju koliko hoće, roditelji ih ne kontrolišu, imaju više novca, pod velikim su rizikom da će upasti u loše društvo i razne nevolje.

PORODICE KOJIMA UPRAVLJAJU DECA

Ovde se radi o još jednom tipu prezaštitnièke porordice u kojoj roditelji, zaneseni ljubavlju prema svom detetu, od najranije dobi dozvoljavaju svom malom „princu“ ili „princezi“ da vode igru, odnosno da rade sve što požele. Takvi se roditelji podređuju dečijim željama i zahtevima, u svemu im udovoljavaju i ujedno ih ne uče redu, radu i odgovotnosti. Od malena će u deci podržavati zahteve za ugađanjem i nagradom, ne tražeći pri tom da to deca na neki način zasluže. S vremenom će ta deca razviti mehanizme manipulacije i pritiska na roditelje kako bi bezuslovno izvršavali njihove zahteve. Umesto da roditelji održavaju kontrolu i granice u kojima dete može ići u svojim zahtevima, inatu i neposlušnosti, u ovom slučaju deca imaju glavnu reč i kontrolu nad porodičnim sistemom. Problemi se najpre počinju javljati u izvršavanju školskih obaveza, učenje im ne predstavlja izvor ugodnosti. Tada će njihovi roditelji sa njima učiti, pisati im zadatke, intervenisati u školi. Ali već u predpubertetskom razvoju škoski neuspeh postaje vidljiv problem porodice, a ne samo dece. Ona čine ono što im taj trenutak čini veće zadovoljstvo, a to nije učenje. Njima imponuju vršnjaci koji se dobro zabavljaju i koji ne mare za obaveze. Postepeno dolazi do udaljavanja od roditelja, a na njihova nastojanja da ih pokušaju kontrolisati reagovaće burno, bahato i neodgovorno. Kod ove kategorije porodice proces odrastanja i lažnog osamostaljivanja događa se ubrzano. To su „neuspešne“ porodice čija su deca pod visokim rizikom da upadnu u razne neprilike. Opisani dio neuspešnog vaspitanja može se dogoditi i u onim porodicama u kojima dete ima samo jednog roditelja ili se samo jedan od roditelja bavi vaspitanjem. Dete je krajnje nezrelo, neodgovorno, razmaženo, sklono nepoštovanju pravila i dogovora i kao takovo upada iz nevolje u nevolju.

PORODICE KOJE PREVIŠE BRINU, ŠTITE, ZAHTEVAJU I OGRANIČAVAJU

Roditelji bi trebali voditi računa da u odnosu na uzrast deteta menjaju kvalitet ljubavi koju im pokazuju, kao i način na koji sa njima postupaju. Ovo posebno važi za majke. Primećeno je da se one teško prilagođavaju brzom procesu odrastanja dece. Zbog toga zaborave menjati stil komunikacije i način pokazivanja ljubavi: od zaštitničke, majčinske, prema ljubavi koja omogućava osamosteljenje. Ovde je reč o porodicama u kojima se roditelji prezaštitnički odnose prema deci, i gotovo su obuzeti bavljnjem njima, a istovremeno postavljaju visoke zahteve pred svoju decu u vezi postizanja rezultata u školi, i drugim vanškolskim aktivnostima. To su roditelji koji žive život svoje dece. Brojnim stvarima na kojima insistiraju i koje nameću svojoj deci oni ne ostavljaju prostora za odlučivanje, žele ih okupirati kako bi ih i na taj način držali pod kontrolom i zaštitili od spoljnih uticaja.U adolescentnom razdoblju roditelji bi trebali dati podsticaj svojoj deci u odrastanju, osamostaljivanju i slobodi. Strah da će se nešto loše dogoditi ako popustimo pritisku tinejdžera za slobodom, nije opravdanje. Pre bi se morali plašiti šta će se dogoditi ako naše dete nikada ne odraste. I ako se ne osamostali. Odrastanje je proces koji traje nekoliko godina kada se dogodio pubertet. Ako kroz to vreme dete neprestano gušimo posesivnom ljubavlju, ako se i dalje prezaštitnički postavljamo nastojeći da ono što više bude uz nas i što manje napolju sa vršnjacima, tada ga uskraćujemo u procesu normalne socijalizacije.

Nadzor procesa odrastanja u mladenaèkom dobu ne sme kod dece poroizvesti osećaj krivice kada poželi da izađe sa svojim vršnjacima. Poželjno je znati s kim izlazi, s kim se druži i ko su njihovi prijatelji.To je vreme kada roditelji pokazuju koliko su zreli. Prezaštitnički vaspitana deca osećaju se inferiorno u odnosu na svoje vršnjake koji su izborili više slobode i naučili više životnih veština. Oni imaju više životnog iskustva i zato im više inponuju vršnjaci koji su se prerano i prenaglo otrgli od porodice, pa deluju slobodnije i iskusnije: u komunikaciji sa drugim polom, pušenju, piću, izostajanju iz škole. Nastojanje da se održi potpuna i prejaka kontrola nad detetom, čime se koči i nepotrebno usporava proces odrastanja često izaziva frustracije i konflikte. Produbljivanje konflikata može da prouzrokuje prekid komunikacije i kidanje vezanosti tinejdžera za roditelja. Zaštita adolescenta od nepoželjnih i rizičnih ponašanja je ono što smo ugradli u njega tokom svih godina odrastanja. On oseća u sebi tu granicu i iz osećaja odgovornosti prema onima koji mu toliko znače i za koje je osećajno vezan paziće na svoje ponašanje. Ako dođe do pucanja komunikacije između njih i i zahladi osećajna vezanost, tada saveti, pretnje i kazne roditelja i njihova očekivanja, tinejdžeru više ne znače mnogo.Tada on „ispada“ iz kontrole, frustriran i ljut na one koji ga nepotrebno „dave“. Tada iz inata da dokaže sebi i vršnjacima kako je slobodan, odrastao i smostalan, zna učiniti takove stvari koje mogu biti daleko izvan granica koje bi dozvolili roditelji.

PRAVO STANOVANJA

PRAVO STANOVANJA – HABITATIO U PORODIÈNOM ZAKONU REPUBLIKE SRBIJE

Član 194. Porodičnog zakona, glasi:

"(1) Dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo imaju pravo stanovanja na stanu čiji je vlasnik drugi roditelj deteta ako dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo nemaju pravo svojine na useljivom stanu.
(2) Pravo stanovanja traje do punoletstva deteta.
(3) Nemaju pravo stanovanja dete i roditelj ako bi prihvatanje njihovog zahteva za pravo stanovanja predstavljalo očiglednu nepravdu za drugog roditelja."

Unošenjem citirane odredbe u Porodični zakon Republike Srbije Zakonodavac je nastojao da u Porodični zakon ugradi međunarodne evropske standarde koji se tiču porodičnih odnosa i prava deteta i uvođenjem instituta lične službenosti prava stanovanja u ovu oblast pojača zaštitnu funkciju zbrinjavanja dece i roditelja koji se o njima staraju. Međutim, prethodno bi valjalo objasniti pravnu prirodu prava stanovanja.

PRAVNA PRIRODA PRAVA STANOVANJA

Pravo stanovanja je lična službenost. Pojmom ličnih službenosti obuhvaćeni su: plodouživanje, upotreba i stanovanje. Njihova zajednička osobina je da predstavljaju ograničenje prava svojine.

Zasnivanjem lične službenosti prava stanovanja nastaje dvostruki građansko-pravni odnos i to:

1) izmeðu titulara službenosti (habitanta) i vlasnika;
2) titulara službenosti i trećih lica.

Titular lične službenosti prava stanovanja naziva se habitant. On je uvek fizičko lice a moguće je da na istom poslužnom dobru bude i istovremeno više habitanata (npr. bračni drugovi, roditelj i dete itd).

Pravo stanovanja je rezervisano za nepokretne stvari i to samo one koje predstavljaju stambene objekte (ne može se konstituisati pravo stanovanja na poslovnom prostoru i pompćnom objektu, magacinu, ili drugoj nepokretnosti koja nije namenjena stanovanju)

Otuđenje prava svojine ili odricanje vlasnika od prava svojine, ne utiče na pravo stanovanja, jer je ono nezavisno u odnosu na pravo svojine.

Srpski građanski zakonik iz 1844. godina, Glava VIII "O službenostima – servitutima", paragraf 371-393, sadrži odredbe o ličnim službenostima i poznaje pravo upotrebe (upotrebljavanja), plodouživanja (uživanja) i pravo stanovanja (obitavanje).

GRUPNI RAD I UNAŠREĐENJE RODITELJSKIH VEŠTINA

prenosimo tekst prezentacije održane na XIV Oktobarskim susretima radnika socijalne zaštite u Nišu, gde je učesnica okruglog stola bila i Biljana Iđuški (CSR Sombor).

JAČANJE FUNKCIJA PORODICE

PRIMENA GRUPNOG RADA NA UNAPREÐENJU RODITELJSKIH VEŠTINA - dobiti za decu, porodicu i sistem socijalne zaštite

Razmatrajući moguće načine povećanja efikasnosti u radu sa porodicama , sa ciljem smanjenja primene restriktivnih oblika zaštite dece i prevencije njihovog institucionalnog zbrinjavanja zbog ugroženosti porodiènim prilikama, CSR Sombor je zaključio da se neke od usluga i mera koje su nam na raspolaganju premalo ili uopšte ne koriste.

Postojala je (možda i sistemski negovana i održavana) sklonost ka primeni restriktivnijih oblika zaštite (hraniteljstvo, smeštaj u institucije...) ili se održavao nedovoljno efikasan način rada (praćenje- sa diskutabilno sačinjenim i sprovoðenim planom zaštite ). Pri svemu tome, znali smo da (kao i ostali Centri) imamo na raspolaganju ograničene profesionalne resurse i da je veoma važno osmisliti naèin rada kojim će se postojeći resursi efikasno iskoristiti i saèuvati, a da ipak postignemo ciljeve u radu sa porodicama, preveniramo i izbegnemo izmeštanje dece . Očuvanje celovitosti porodičnog sistema, jačanje funkcija porodice, unapreðenje kompetencija roditelja i roditeljske brige o deci, smanjenje restriktivnih vidova zaštite, bili su osnovni postulati stručnog rada.

Prvi u nizu koraka na promeni pristupa zaštiti dece čiji je razvoj ugrožen porodičnim prilikama bio je procena koliko i kako u praksi primenjujemo meru Korektivnog Nadzora nad vršenjem roditeljskog prava. Rezultati su pokazali da je ova mera nedovoljno upotrebljavana s obzirom na svoj značaj, funkciju i suštinu. Procenjujuæi da Korektivni nadzor pruža značajne mogućnosti za stvaranje pozitivnih promena u roditeljskoj funkcionalnosti, odlučili smo da ga jasnije primenjujemo u praksi i definišemo konkretne i jasne ciljeve, odnosno očekivane promene u porodici i brizi o deci koje se merom žele postići.

Razdvojili smo tri grupe ciljeva ka kojima smo težili:

Cilj usmeren na decu koja su u riziku od izmeštanja iz porodice bio je da se taj rizik smanji, da se osigura bezbednost dece u porodici, da se osnanaže i deca i njihove porodice za svakodnevno funkcionisanje i prevladavanje teškoća i kriza.

Cilj usmeren na porodicu/roditelje – bio je jačanje njihovih roditeljskih kompetencija i kulture života (počev od najosnovnijih stvari pa do suptilnijih roditeljskih veština), kako bi se time ojačali i osposobili za adekvatnu brigu o svojoj decu, i sačuvali celovitost porodice.

Cilj usmeren na institucije i profesionalce – bio je razvijanje i treniranje novih profesionalnih kapaciteta socijalne zaštite u Somboru, angažovanjem i edukovanjem profesionalnih resursa Centra za socijalni rad i doma za decu i omladinu sa ciljem osposobljavanja za pružanje kvalitativno novih usluga grupnog socijalnog rada.

Razvojna perspektiva podrazumeva i drugi stepen u razvoju usluge, obezbeðenje pluralizma pružalaca usluga, jačanjem kapaciteta lokalnih nevladinih organizacija i njihovom obukom za primenu ovakvog modela podrške porodicama sa decom, uz monitoring od strane CSR.

Formiranjem grupa sačinjenih od roditelja sa izrečenom merom ili u riziku od izricanja mere Korektivnog nadzora, stvorili smo mogućnost da sprovodimo stručne postupke ka postizanju ciljeva, i pri svemu tome štedimo resurse CSR i osposobljavamo resurse Doma za decu i omladinu da zajedno sa CSR pružaju usluge porodicama. Dom je imao osnovne potencijale za to, ali nedovoljnu iskorištenost potencijala. Angažovanjem dva voditelja grupa, za samo dva sata, stručnom uslugom obuhvatano je po 10 do 15 roditelja. Individualnim radom sa svim ovim korisnicima rasipalo bi se daleko više vremena (sa 2 sata grupnog rada obuhvatano je 15 korisnika, a za tih istih 15 korisnika kada bismo individualno radili, trebalo bi 30 sati), a uz takvu potrošnju vremena i rasipanje ljudskih resursa, proces rada bi bio neekonomièan. Takoðe, formirali smo i grupe dece čiji su roditelji obuhvaæeni grupnim radom.

Grupe namenjene unapređenju roditeljskih kompetencija organizovane su na dva načina. Kao „škola za roditelje“ i kao iskustvene grupe. „Škola za roditelje“ je bila tematski organizovana, sa ciljem sticanja osnovnih znanja o razvoju i vaspitanju dece, o ciklusima porodičnog života, o porodičnim krizama i slično. Iskustvene grupe za roditelje podrazumevale su iskustvenu razmenu roditelja o problemima, teškoćama i pozitivnim rešenjima sa kojima su se kao roditelji susretali u organizovanju porodičnog života i brizi o deci.

Grupnim radom roditelji su podsticani da usvajaju nova znanja, veštine i navike o elementarnoj organizaciji porodičnog života i brige o deci (osnovna kultura svakodnevnog življenja, raspolaganje novcem, zdravstvena i higijenska briga i nega, zajedničke aktivnosti sa decom, podsticanje razvoja, emotivne razmene itd). Grupnim radom sa decom fokusirano je podsticanje psihosocijalnog razvoja i osnaživanje dece za prevladavanje krize, s obzirom na deprivirajuće razvojne uslove koji su duže ili kraće, postojali u porodici.

Grupe i grupni proces, nasumnjivo su davali pozitivne efekte na polaznike i pomagali da jasnije i brže dolaze do uvida i menjaju sosptveno ponašanje i odnose u porodici. Doživljaj sopstvene odgovornosti za nastanak, ali i rešavanje problema bio je u porastu kod svake grupe polaznika, a polaznici slobodniji i spremniji, da podstaknuti primerom drugih, budu introspektivni i aktivni u sagledavanju potreba svoje porodice i dece i sopstvenog odgovora na te potrebe. Time su počeli da ostvaruju konkretne pozitivne pomake u zadovoljavanju potreba dece.

Takođe, realizacijom grupnih aktivnosti izbegnuta je stigmatizacija roditelja , i stvoren kvalitativno drugačiji njihov odnos prema institucijama i profesionalcima. Grupni rad je izbegao odnose i pozicije moći, i stvorio odnos ravnopravnosti, saradnje i aktivnog učešća korisnika u procesu.

Ono što se tokom rada pokazalo kao značajno, jeste i ukljuèivanje dece u grupe, dok su im roditelji obuhvaćeni nekim od formi grupnog rada. U grupama su deca imala priliku da na podržavajući, kreativan, radionièarski način steknu raznovrsna iskustva, znanja i veštine od značaja za stabilnije lièno funkcinisanje, optimalniji razvoj i lakše prevladavanja porodične i krize roditeljskog funkcionisanja.

U nivou praktične realizacije aktivnosti, uključivanjem i roditelja i dece u aktivnosti, kao i profesionalaca dve institucije socijalne zaštite, imali smo takođe trostruku dobit. roditelji su mogli bez mnogo napora i nesmetano da prisustvuju „svojim“ grupnim aktivnostima, deca su za to vreme bila zbrinuta i razvojno stimulisana kroz aktivnosti osmišljene za njih, dok su angažovani profesionalci imali dragocenu priliku da razmenjuju informacije i zapažanja o roditeljima i deci i kanališu dalji rad sa grupama, ali i sa svakom porodicom pojedinačno.

Paralelno sa samim procesom realizacije grupnog rada vršen je i monitoring svake aktivnosti, ali i individualni monitoring i evaluacija napretka svakog roditelja i njegovih kopetencija. Rezultati monitoringa i evaluacije pokazali su da je velika većina roditelja (90% ) bila spremna da govore o problemima, traže podršku, tragaju za rešenjima i sl. Čak 85% roditelja su stekli nova znanja,veštine i navike u organizaciji konkretnog prodičnog života,dnevnih aktivnosti, organizaciji brige o deci, organizaciji vremena i novca. Iskazivali su spremnost i odgovornost za odluke koje se tièu porodice, ispoljavali pokušaje i ostvarivali promene okolnosti u kojima žive(menjali stanove, krečili, spremali, dograđivali, nabavljali nameštaj...). Kod 80% roditelja primetne su bile promene načina i učestalosti komunikacije sa decom, učestalija i pažjivija nabavka odeće, igračaka, sredstava za higijenu, školskog pribora...

Naknadna evaluacija, nakon godinu dana, pokazala je postojanost promena kod 75% roditelja/ porodica koje su bile uključene u grupne forme rada i koje su imale izrečenu meru Korektivnog Nadzora. Kod polovine tih porodica mera je ukinuta nakon godinu dana i do sad nemamo nikakva saznanja da su se problemi funkcionisanja ponovili.

Ove prodice su dragocen resurs koji se može iskoristiti u nastavku rada sa grupama, s obzirom na proživljeno lično iskustvo i postignute efekte.

Ukratko:

grupni rad sa roditeljima kojima je izrečena mera Korektivnog nadzora, u praksi pokazuje pozitivne efekte, nesumnjivo utiče na jačanje roditeljskih kompetencija, od značaja je za očuvanje porodičnog sistema i prevenciju restriktivnih oblika zaštite. Empirijski podaci pokazuju značajnu stalnost i stabilnost postignutih promena kod roditelja/porodica. Sa aspekta sistema socijalne zaštite: govorimo o ekonomičnom i efikasnom procesu, čijom se realizacijom stvaraju i otvaraju dodatne razvojne perspektive i resursi za realizaciju razvojnih ciljeva.

REGIONALNI INTERVENTNI CENTAR

Regionalni interventni centar (RIC) - koordinacija, prevencija, edukacija

Svoja promošljanja o dostizanju višeg nivoa društvenog odgovora na nasilje u porodici želim da podelim sa posetiocima ovog foruma, jer se lično zalažem za formiranje RIC-a u Zabadnobačkom okrugu, prvom takvom operativnom telu u zemlji i regiji.

Šta je osnova rada i delovanja RIC-a?

Uspostavljanje sistema mera i aktivnosti u cilju prevencije nasilja nad ženama

- Izrada lokalnih akcionih planova
- Koordinacija preventivnim aktivnostima u sprečavanju nasilja u porodici
- Informisanje i senzibilisanje opšte javnosti, žena i profesinalaca/ki o uzrocima i posledicama nasilja nad ženama
- Koordinacija rada interventnih timova u opštinama ZBUO
- Povećavanje dostupnosti sistema zaštite od nasilja ženama žrtvama nasilja
- Lobiranje u lokalnim upravama za ravnopravnost u obezbeđivanju uslova finansiranja za NVO, državne organe i privatne službe koje pružaju podršku i zaštitu ženama žrtvama nasilja
- Obezbeđivanje besplatnog zastupanja žena žrtava nasilja

Uspostavljanje standarda rada sa ženama žrtvama nasilja

- Uspostavljanje i uvođenje specifiènih standarda rada u odnosu na pojedine vidove nasilja nad ženama
- Uspostavljanje i sprovođenje praćenja i procene rada svih insitucija i NVO u sistemu zaštite žena žrtava nasilja
- Kontinuirana supervizijska podrška profesionalcima/kama, aktivistima NVO angažovanim na pružanju usluga ženama žrtvama nasilja
- Priprema i realizacija stručnih seminara i predavanja za relevantne aktere u lokalnim zajednicama
- Izrada i implementacija lokalnih protokola o saradnji institucija i NVO angažovanih na zaštiti žena žrtava nasilja
- Izrada programa za ekonomsko osamostaljivanja žena žrtava nasilja nakon izlaska iz sigurne kuće
- Standardi informisanja žena o dostupnoj mreži podrške u okrugu

Miodrag Tepavac

PORODIČNO SAVETOVALIŠTE

Povodom desetogodišnjice rada

„Savetovalište“ je termin koji najčešće zbunjuje klijente, jer asocira na dobijanje gotovih saveta, poput kuvara ili zbirke psiholoških trikova koji se daju prema nekom očekivanom obrascu, tačnije, problemu. Savetovalište to nije. „Savetovalište“ je kompromisni naslov za mesto gde se zapravo odvija psihoterapija. Rađamo se u okruženju definisanom pre našeg pojavljivanja u njemu – razumevanje okolnosti pod kojima smo se razvijali, ključnih emotivnih odnosa, našeg mesta u svetu i snaga sa kojima raspolažemo suština je svakog psihoterapijskog procesa. Psihoterapija je razgovor sa psiholozima koji može biti vođen sa pojedincem, parom ili čitavom porodicom (užom i širom). Susreta ove vrste može biti jedan ili više ovisno od zainteresovanosti klijenta da reši svoj problem kao i prirode problema. Jedna od zabluda o psihoterapijskom procesu je da je kroz njega moguće postići karakternu promenu. Možemo menjati samo karakter odnosa sa osobama oko nas, udaljiti se od jednih ili približiti drugima, u očekivanju da će takve naše odluke uticati na poboljšanje kvaliteta našeg života. Česta je pojava da se porodica posmatra kao jedan nedeljiv pojam „osnovna ćelija društva“, što je samo delimična istina. Porodica je složen SISTEM, koji definišu tri elementana tj. podsistema – partnerski, podsistem braće i sestara i onaj na relaciji roditelj - dete. Vrlo je važno da su granice izmeðu ovih podsistema jasno i javno postavljene. „Zdrava porodica“ – funkcionalna, jasno postavlja pravila – ko neguje, ko, gde i sa kim spava, kako se međusobno komunicira. Kada je porodica u disfunkciji zadatak je terapeuta da osvesti kod članova porodice gde su granice prekoračene ili labavo postavljene, a zbog čega se kod nekog od članova porodice dešava simptom.

Autorski: Božana Pintarić & Robert Hauck

FINANSIJSKA POMOĆ PORODICAMA SA DECOM

Finansijska pomoć porodicama sa decom

• Ko i pod kojim uslovima ima prava na finasijsku pomoć za dete? Kako ostvarivati svoja roditeljska prava?
• Ovde možete ukratko pronaći sve informacije vezane za finasijsku podršku porodicama sa decom.

Društvena briga o deci počiva na nekoliko prava koje roditelji mogu ispuniti – ona su precizirana su na republičkom, pokrajinskom i na lokalnom nivou. Ovakvom brigom, društvo pokušava da poboljša uslove za zadovoljavanje osnovnih potreba dece, da podstakne rađanje dece i pomogne materijalno ugroženim porodicama i porodicama sa decom ometenom u razvoju.

U tekstu koji sledi moći ćete da se upoznate sa uslovima i načima ostvarivanja ovih prava.

Vi, kao roditelj imate pravo na nekoliko nadoknada koje su precizirane republički, pokrajinskim i lokalnim odlukama. Reč je o:
1. naknadi zarade za vreme porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta i odsustva sa rada radi posebne nege deteta
2. roditeljskom dodatku za PRVOROÐENO dete
3. roditeljskom dodatku za DRUGO, TREĆE i ČETVRTO DETE po redosledu rođenja
4. dečjem dodatku za PRVO, DRUGO, TREĆE I ČETVRTO DETE
5. regresiranju dela troškova boravka o predškolskim ustanovama za treće i četvrto dete
6. novčanoj pomoći za porodice u kojima su se rodile TROJKE odnosno ČETVORKE

Naknada zarade za vreme porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta i odsustva sa rada radi posebne nege deteta

Zakonom o finansijskoj podršci porodici sa decom, a koji je na snagu stupio 01. juna 2002. godine, jasno su definisana prava na pomoć u vidu naknada zarade za vreme porodiljskog odsustva, odsustva rada radi nege deteta i odsustva rada radi posebne nege deteta. Ovu naknadu ostvaruju :
• zaposleni kod pravnih i fizičkih lica
• lica koja samostalno obavljaju delatnost

Zaposlena žena ima pravo na odsustvo sa rada zbog trudnoće i porođaja, kao i odsustvo sa rada radi nege deteta u ukupno trajanju od 365 dana za prvo i drugo, odnosno dve godine, za treće i četvrto dete ("Sl. glasnik RS ", br. 24 od 15.03.2005.)

Zaposlena žena ima pravo da počne porodiljsko odsustvo na osnovu nalaza nadležnog zdravstvenog organa najranije 45 dana, a obavezno 28 dana pre vremena određenog za porođaj. Porodiljsko odsustvo traje do navršena tri meseca od dana porođaja.

Po isteku porodiljskog odsustva, zaposlena žena ima pravo na odsustvo rada radi nege deteta do isteka 365 dana za prvo i drugo dete, tj. dve godine za treće i četvrto dete.

Jedan od roditelja deteta kome je neophodna posebna nega zbog teškog stepena psihofizičke ometenosti, ima pravo da po osteku porodiljskog odsustva i odsustva sa rada radi nege deteta, odsustvuje sa rada, ili da radi sa polovinom punog radnog vremena, najduže do navršenih pet godina života deteta.

Roditeljski dodatak za prvorođeno dete

Roditelji prvorođenog deteta mogu ostvarivati prava na nepovratnu finansijsku pomoć od strane Opštine Sombor, Autonomne pokrajine Vojvodine i Republike Srbije. Zahtevi za ova tri vida pomoći se sa traženom dokumentacijom predaju u zgradu Županije, u kancelarij br.56.

I NEPOVRATNA POMOÆ OPŠTINE SOMBOR

Odlukom predsednika opštine Sombor, dr Jovana Slavkovića od 01.01. 2005. godine se vrši isplata roditeljskog dodatka za prvorođeno dete u visini od 10.000,00 dinara. Ovim se opština Sombor uvrstila u retke opštine koje pomažu svoje "mlade" roditelje.

Šta je potrebno da majka deteta ostvari roditeljski dodatak za prvorođeno dete?
1. popunjen zahtev (skinuti ovde)
2. uverenje o državljanstvu
3. fotokopiju lične karte ili potrvdu o prebivalištu na teritoriji opštine Sombor
4. izvod iz matične knjige rođenih za dete
5. kopiju štedne knjižice ili tekućeg računa otvorenog u "Vojvoðanskoj banci" Glavna filijala Sombor

II NEPOVRATNA POMOĆ AP VOJVODINE

Potrebno dostaviti:
1. popunjen zahtev za ostvarivanje prava na roditeljski dodatak za prvorođeno dete
2. Potvrdu lekara specijaliste-pedijatrada je dete prvorođeno (Dečiji dispanzer u Somboru, Mirna ulica)
3. uverenje o državljanstvu R Srbije
4. izvod iz matične knjige rođenih za dete
5. kopiju mamine štedne knjižice ili tekućeg računa otvorenog u bilo kojoj banci
NAPOMENA: Tekst potvrde lekara specijaliste-pedijatra dobija se uz Zahtev

III NEPOVRATNA POMOĆ REPUBLIKE SRBIJE

Potrebno dostaviti:
1. Zahtev za priznavanje prava na roditeljski dodatak
2. izvod iz matične knjige rođenih za (originalni izvodi koji ne smeju biti stariji od 6 meseci)
3. Majčino uverenje o državljanstvu (orginal ne stariji od 6 meseci)
4. Fotokopiju majčine overene zdravstvene knjižice – stranicu sa ličnim podacima, podacima o obvezniku uplate doprinosa i poslednjom overom
5. Fotokopiju majčine lične karte sa važećom adresom
6. Prijava prebivališta za dete
7. Uverenje Centra za socijalni rad ( Karađorđeva br.4) : da majka neposredno brine o detetu za koji je podnela zahtev
8. fotokopiju kartice postojećeg tekućeg računa u "Poštanskoj štedionici". Ukoliko majka nema otvoren tekući račun u "Poštanskoj štedionici", za ovu svrhu će joj po službenoj dužnosti u "Poštanskoj štedionici" biti otvoren namenski račun.

Roditeljski dodatak za drugo, treće i četvrto dete

Da bi roditej (majka) ostvario pravo na jednokratnu pomoć za drugo, treće i četvrto dete, potrebno je da:
1. podnesu zahtev za priznavanje prava na roditeljski dodatak
2. dostave izvod iz matične knjige rođenih za svu svoju decu (napomena: originalni izvodi ne smeju biti stariji od šest meseci)
3. mamino uverenje o državljanstvu (takođe ne može biti starije od šest meseci)
4. fotokopiju mamine zdravstvene knjižice (stranicu sa brojevm zdravstvene knjižice, stranicu sa imenom i stranicu sa datumom i pečatom poslednje overe)
5. fotokopiju mamine lične karte sa važećom adresom
6. uverenje se dobija u centru za socijalni rad, Karađorđeva ulica br. 4
7. fotokopiju kartice postojećeg tekućeg računa u "Poštanskoj štedionici". Ukoliko majka nema otvoren tekući račun u "Poštanskoj štedionici", za ovu svrhu će joj po službenoj dužnosti u "Poštanskoj štedionici" biti otvoren namenski račun.

Dečji dodatak

Dečji dodatak ostvaruje jedan od roditelja (hranitelj ili staratelj) koji neposredno brine o detetu, koji je državljanin RS i RSCG, ima prebivalište na teritoriji RS i ostvaruje pravo na zdravstvenu zaštitu preko Republièkog zavoda za zdravstveno osiguranje. Pravo na dečji dodatak se ostvaruje za prvo, drugo, treće i četrvrto dete po redu rođenja u porodici, od dana podnetog zahteva pod uslovima predviđenim Zakonom o finansijskoj podršci porodici sa decom.

Dečji dodatak pripada detetu do navršenih 19 godina života, ako se u svojstvu redovnog učenika nalazi na školovanju.
U izuzetnim prilikama, dečji dodatak pripada i posle navršenih 19.godina života za dete za koje je donet akt o razvrstavanju, sve dok je obuhvaćeno vaspitno-obrazovnim programom, a za dete nad kojim je produženo roditeljsko pravo, najduže do 26 godina.

Pravo na dečji dodatak može da ostvari ona porodica čiji ukupni mesečni prihod, umanjen za poreze i doprinose, po članu porodice ostvaren u tri meseca koji prethode mesecu u kome je podnet zahtev, ne prelaze dozvoljeni CENZUS za taj mesec (Cenzus donosi Ministar za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku), a ukupan mesečni katastarski prihod ne prelazi iznos od 30% prosečnog katastarskog prihoda po jednom hektaru plodnog zemljišta u prethodnoj godini ili je ostvaren od zemljišta do 500 m 2 , na kome je podignuta stambena zgrada.

Regresiranje dela troškova boravka u predškolskim ustanovama za treće odnosno četvrto dete

AP Vojvodina se takođe potrudila da olakša mnogoèlanim porodicama, te je u martu 2005. godine donela Odluku o raspoređivanju sredstava za regresiranje dela troškova boravka u predškolskoj ustanovi za dete trećeg, odnosno četvrtog reda rođenja.

Na ovaj način, treće i četvrto dete imaju pravo na regresiranje troškova boravka u predškolskoj ustanovi u iznosu od 30% od prezentovane ekonomske cene, a koju utvrđuju predškolske ustanove i to za celodnevni, odnosno poludnevni boravak, od 01. januara 2005. godine.

Šta je potrebno da se ostvari ovo pravo?
1. popunjen zahtev
2. fotokopija lične karte podnosioca zahteva
3. izvod iz matične knjige rođenih za svu decu u porodici
4. dokaz o prebivalištu za podnosioca zahteva i za decu za koju se traži ostvarivanje prava
5. potvrda predškolske ustanove da je dete upisano u ustanovu
Do sada se Opštinskoj upravi za ostvarivanje ovog prava prijavilo 88 roditelja.

Pomoć porodicama u kojima su se rodile trojke odnosno četvorke

Ova pomoć obezbeðuje AP Vojvodine, pa pravo na ovaj vid pomoći imaju samo one porodice koje ima prebivalište na teritoriji Vojvodine.

Koji su dokumenti neophodni da bi se ostvarilo ovo pravo?
1. zahtev za ostvarivanje prava na novčanu pomoć
2. dokaz o prebivalištu na teritoriji opštine – grada na teritoriji Autonomne Pokrajine Vojvodine
3. izvodi iz matične knjige rođenih za trojke, odnosno četvorke

Zahtev za ostvarivanje prava na novčanu pomoć sa svom potrebnom dokumentacijom podnose se Pokrajinskom sekretarijatu za demografiju, porodicu i društvenu brigu o deci u Novom Sadu, najkasnije do navršene godine dana života trojki, odnosno četvorki.
Novčana pomoć isplaćuje se jednokratno.

Prema podacima Matične službe, u somborskoj opštini tokom 2005. godine nije zabeležen slučaj rađanja trojki odnosno četvorki.


NAZAD



 

Valid XHTML 1.0 Strict

Valid CSS!

 

dizajn zoksso 2020.

Podnožje foruma