Центар за социјални рад Сомбор
ЦЕНТАР ЗА СОЦИЈАЛНИ РАД
СОМБОР

Карађорђева 4, Сомбор


SRBIJA ЋИР LAT
Лого Центра за социјални рад Сомбор



Грб града Сомбора

НАЗАД

ЗАШТО ЖЕНЕ ОСТАЈУ СА НАСИЛНИЦИМА?

Сећање на "стара добра времена"

Сваки однос има своју сопствену историју и многе жене жртве насиља нису бирале насилнике. Многи будући насилници били су нежни и пажљиви у периоду пре брака и за време првих година брака. Онда дође до изненадног избивања насилног чина који је за жену потпуно неочекиван и шокантан али још увек постоји међу њима цела љубавна прича која не може тек тако да нестане. Чак и кад насиље наставља да се дешава постоје многи периоди нормалног живљења и мирни моменти када он уопште није насилан и када обоје имају лепе тренутке.

Погрешно тражење узрока насиља

Жене које трпе насиље верују да није могуће да је проблем уствари у насилнику. Уместо тога оне проналазе проблеме на његовом радном месту, у његовим родитељима, у деци, а посебно у себи самој, јер тобоже, нису у стању да буду "добре жене", и да испуне њихова очекивања. Због свега тога оне верују да би они могли да се промене само ако би оне имале мало више стрпљења. Даље, верују у то да је уствари њихова дужност да их подрже и да им помогну да превазиђу оно зашта оне верују да је привремена криза а не стална ситуација.

Третирање насилног партнера на идеализујући начин

Оне често верују да он није насилан и да су га само неки спољни фактори довели до насиља. Када би само могао да се одупре тим спољним силама он би опет "постао онај стари". Оне изгубе много енергије покушавајући да остваре таква своја веровања, али обично њихови напори не дају резултате.

Веровање у насилникова "никада више" обећања

После сваког насилног чина он изражава дубоко жаљење, грижу савест и обећава да се "то" више никада неће догодити. Прихвата сву одговорност за оно што се десило и моли је да му опрости "само још овај пут". Она му поверује - и ускоро насиље се наставља.

Изазивање осећања кривице због жеље за напуштањем

Насилник не жели да изгуби своју жртву и због тога настоји из све снаге да је спречи да она оде од њега чак то чини на претећи начин тврдећи да ако га остави ће напустити посао, почети да пије, распродати ствари у кући, извршити самоубиство и сл. Неке претње могу и да се остваре. Жене се већ осећају кривима и без тих додатних покушаја и манипулација. Почињу да се питају: "па како уопште могу да одем у таквој ситуацији".

Страх од претњи убиством или још већим насиљем

Највећи притисак не долази од изазивања осећања кривице већ од претње још већим насиљем. Насилник може да јој прети да ће је убити, унаказити, побити све по кући укључујући децу, запалити кућу итд. И сама помена развода или покушај бекства могу да га чине још насилнијим и опаснијим.

Чак и када жена успе да побегне никада није сигурна и никада не зна шта ће се десити. Развод за жене не мора увек да значи пут ка сигурности јер њихови насилници увек могу поново да упадну у њихов живот и да их нападају кад год то желе. Многе жене постају свесне да су њихови напори да побегну лоши и они решавају да не ризикују само још веће насиље и тако на жалост остају да живе са насилником.

Приживљавање кроз одбијање "слеђене од страха"

Понекад смо збуњени личношћу малтретираних жена: оне избегавају искрене одговоре, штите насилнике, не желе да причају о насиљу које им се дешава, не ретко га умањују тражећи у свему "своје сопствене грешке". То су све стратегије преживљавања. Када је жена у трауматичној ситуацији она често из све снаге настоји само да избегне његов гнев и да га на неки начин примири. Она настоји да не покаже сопствена јака осећања јер је могу довести у још опаснију ситуацију. То стање се назива СЛЕЂЕНЕ ОД СТРАХА. То је добро позната општа тактика преживљавања коју имају све жртве свих насиља. Није важно дали жртва признаје да трпи насиље или не, дали је уплашена или не јер она то заиста јесте. Ако не призна постојање насиља не може да предузме ништа да би га уклонила.

Гушење у сопственој немоћи

Жене се у насилној ситуацији често осећају беспомоћне; године трпљења чине их пасивнима, несамопоузданим и преплашеним. Оне чак не могу ни да говоре о свом искуству. Једна од ствари која се дешава када насиље достигне страшне размере је да жртва постане депресивна, потпуно онемела, непокретна, паралисана од страха. Она постаје физички и психолошки неспособна да оде.

Недостатак самопоштовања и самопоуздања

Многе жене немају довољне резерве самопоуздања и самопоштовања да се одлуче на одлазак на време. Све жене поврх тога одустају у мизогиној култури: оне су одгојене да се увек осећају кривима, да се питају где су оне начиниле грешку. Када се нађу у насилној ситуацији природно је да прво криве себе, а не насилника, а када се не уочава прави узрок проблема онда се он не може решити. НАСИЉЕ НИЈЕ НЕШТО ШТО СЕ ДЕШАВА У ЊЕНОЈ ГЛАВИ И ОНА НИЈЕ КРИВА ЗА ТО ШТО ЈОЈ СЕ ЗБИВА.

Баријере настале услед "потпуне контроле и изолације"

Породично насиље никада није само физичко насиље. Он је ланац догађаја и радњи систем контроле спроведен над женама, ланац ограничавања и смањивања њеног простора, напада на њу и трошења њеног психолошког бића. Насилник изолује жртву од њених пријатеља и родбине. Када је посети њена добра пријатељица насилник често флертује нападно са њом или се понаша на тако простачки начин да она престане да долази у њихову кућу. Насилник често отвара женину пошту постижући тако да она временом губи контакт са спољним светом тј. са свим својим пријатељима. Нјене родитеље и родбину такоðе лоше третира и свађе избијају после сваке њихове посете, тако да и контакти ове врсте временом престају.

Следећи корак који чини насилник јесте тај да оптужује жртву тј. своју жену да флертује на послу, са продавцима у радњи па чак и са непознатим особама на улици. Она све пориче али се ускоро не усуђује ни да гледа било кога у очи, а да не говоримо да са неким разговара. На том нивоу изолација је потпуна: Она нема више никога коме може да се обрати за помоћ. Контроле се такође врше и у погледу и путем новца. На пример: он јој увек даје мање новца него што је стварно потребнио за вођење домаћинства, пропитује је детаљно колико шта кошта окривљујући је стално да троши новац и ускраћује јој сваку могућност да она сама доноси одлуке. Све њене посете фризеру, продавницама или посете пријатељицама строго контролише и стално је окривљује за без разложно шеткање около.

Окривљује је да у ствари има тајног љубавника, да не води рачуна о деци и домаћинству, да се "пристојне" жене не понашају на такав начин и тако даље. Тај круг потпуне контроле и изолације ствара дебеле зидове око ње који јој онемогућавају одлазак.

Страх од самоће и старости

Жене се уопште гледано плаше самоће и старости. Оне мисле да њих нико неће хтети као старе жене или као жене са децом. Оне сматрају да је можда боље трпети у једној незадовољавајућој заједници него бити изван било какве заједнице. Оне се самоподцењују неверујући да ће моћи да се снађу и зараде довољно за живот. У неким слуèајевима тај страх може бити реалан узимајући у обзир високу стопу сиромаштва међу женама. Оне се такође као и већина људи боје неизвесности.

Физичка и психичка исцрпљеност

Друге препреке за одлазак обухватају болести и озбиљну исцрпљеност која може да се јави као резултат дугогодишњих покушаја преузимања контроле над сопственим животом. Напуштање дома са децом је неизвесна и опасна ситуација која захтева огромну енергију коју понекад тучене и малтретиране жене једноставно немају после свега што су преживеле.

Сиромаштво и незапосленост

За напуштање насилника често је неопходна запосленост и могућност економске независности. И насилник и дискриминација на тржишту рада одржава стање незапослености и економске зависности. Нјој је посебно тешко да прекине са економском зависношћу ако је већ у средњим годинама или старија,ако нема адекватно занимање и тако даље. Чак и ако нађе посао зарада је често недовољна да издржава себе и дете. Оне које напусте насилнике често се суочавају са сиромаштвом. Многи се врате насилнику са разлогом "бар ће деца имати шта да једу".

Замка верских, обичајних и породичних табуа

Понекад жене припадају одређеним религиозним заједницама чије се доктрина противи разводу. Јаки друштвени обичаји и породична традиција могу да се такође супротставе разводу. Такође, могу постојати дубоко укорењена веровања да на пример "деци треба отац, посебно дечацима, не могу нормално да се развијају без оца"...

Породица може говорити својим кћеркама "добила си оно што си заслужила", "сама си то тражила", "нико се у нашој породици није развео"... Жене се често плаше да ће их деца касније окривљивати да су их одвојиле од очева или да ће деца бити лоше васпитана без очевог ауторитета и на жалост многе од тих жена једноставно се не усуђују да прихвате ризик развода.

Породична историја насиља

Многе жене жртве насиља су такође одрасле у насилним породицама. Такве жене имају висок степен толеранције према насиљу сматрајући га за нормалним делом свакодневног живота. Оне не знају како да му се супротставе па чак и не схватају да имају право да буду заштићене од свог насилног мужа. Ако жене не познају своја права оне не могу чак ни да замисле одлазак ради заштите својих права.

Недостатак легитимитета женског искуства

У нашем друштву ретко се верује искуству жена. Уместо тога глас жене често се прима с подсмехом, омаловажавањем из чега следи окривљавање жртве или сврставање жртве у категорију "лудих", "хистериèних", "хипохондричних" или "параноичних". Жене које разматрају могућност напуштања својих насилних мужева то добро знају.

Недостатак информација

Многе жене су недовољно информисане о својој ситуацији, законским правима и дужностима. Многе од њих заиста верују да ако оду биће им забрањено да виђају децу, да неће моћи да остваре право на алиментацију, да ће изгубити право на заједнички стан, оне једноставно не познају законе, а немају ни приступ информацијама које могу помоћи да сазнају своја права. То често подржавају насилници јер они имају корист од незнања и збуњености жена.

Многе жене стварно оду, али ипак многе жене остају са својим насилним партнерима годинама. Разлози за то су комплексни. Прво морамо бити свесни да многи људи укљуèујући и нас саме реагују одбојно према женама жртвама насиља било које врсте. Оне код нас изазивају осећај нелагодности, кривице и страха. Можемо се осећати збуњено, несигурно у погледу тога шта је исправно да урадимо. Оне (жртве) нас уствари присиљавају да се суочимо са сопственим слабостима и рањивостима. Ако не можемо толерисати сопствене слабости и страх, почињемо да се љутимо на жртве. У овом тексту описане су неке од типиèних ситуација у којима се налазе малтретиране жене на било који начин. Врло чест став људи у односу на жене које пате у заједничком животу одражава се питањем: "Зашто је остала", "шта бих ја урадила да сам она", "шта бих јој рекла да сам њена пријатељица" и тако даље.

Врло важно је разумети зашто жене остају са насилницима.

СТЕРЕОТИПИ И ПРЕДРАСУДЕ У ПОСТУПКУ РАЗВОДА БРАЈА

Радећи годинама као психолог у раније постојећем тиму који се бавио заштитом деце у породицама са поремећеним породичним односима, у ситуацији кад се родитељи нису могли договорити око тога коме ће дете бити поверено на чување и васпитање, и у време кад по закону није постојало заједничко старатељство над децом, наилазила сам на неке уобичајене стереотипе и предрасуде, или погрешне информације код супружника који се разводе. Побројаћу неколицину најчешћих.

Ако ја "не дам развод" брак се не може развести.
Не. Уколико је једно од супружника одлучило да се разведе, брак ће се развести, упркос чињеници да други супружник не жели да се разведе

Онај ко је "крив" за развод брака сносиће кривицу и на суду"
Не. Поступак развода брака није кривични поступак, па се ни не одлучује ко је "крив". Свакако да је ономе ко није покренуо развод, на емотивном плану теже, да осећа низ непријатних осећања, али очекивање да ће утврђивањем кривице оног другог добити неку сатисфакцију, је нереално, уважавајуæи наше законодавство.

Ко ће бити старатељ детету након развода брака, зависи од тога ко је покренуо развод.
Не. Коме ће бити поверено дете на чување и васпитање зависи од договора родитеља о томе, а уколико се они не могу договорити, суд у судској пресуди утврђује. Каква ће бити пресуда, не зависи од тога ко је покренуо развод брака. Суд ће, својим начинима утврдити шта је у најбољем интересу детета, којем родитељу ће дете бити поверено на чување и васпитање. Суд може да ангажује Центар за социјални рад или друге овлаштене организације и појединце, да на основу својих стручних знања дају нформације о томе какве су потребе и интереси детета, те да дају предлог о повери детета.

"Мушка деца се поверавају мајкама, женска деца очевима, женска деца мајкама, мушка деца очевима, деца до 8 година мајкама, дете нема право да искаже своје мишљење, дете је обавезно да у суду јасно каже своје мишљење исл"
Не. Не постоје правила овог типа. Уколико се родитељи не могу договорити, суд доноси пресуду о томе код којег родитеља ће бити дете на чувању и васпитању. Као што је већ речено, суд то чини на основу сарадње са овлаштеним организацијама и појединцима, те наравно родитељима, а уз уважавање мишљења детета (дете старије од 15 година има право да се директно изјасни у суду, док са млађом децом разговарају стручњаци)

Биљана Иђушки

ПОРОДИЦЕ ВИСОКОГ ПОВЕРЕЊА - СЛАБОГ НАДЗОРА

Поједини родитељи деци дају велику аутономију, слободу и поверење уз слабу контролу и надзор. То су често интелектуалци либералније животне орјентације и амбициознији кад је у питању професионална каријера, без наглашене породичне везаности. Они чувају своју аутономију, слободу за активности изван породице, склони су својим тинејџерима, посебно ако су добри ђаци, дати прерано и превише слободе у погледу излазака и џепарца. Ова децу нису претерано кажњавана нити ограничавана, са њима комуницирају као да су одрасла, подстичу у њима амбициозност за будућу каријеру, и у томе су и добри узори. Ови родитељи нису склони морализовању нити традиционалним вредностима. Зато што им бескрајно верују, пропуштају да их контролишу и надзиру у време када деца излазе ради дружења и забаве. Они не узимају довољно у обзир све ризике окружења и њихова мала животна искуства. Такови родитељи су уверени да њихова деца знају све о животу, и према њима се тако и односе. С обзиром на то да такова деца раније почињу излазити, могу остајати напољу колико хоће, родитељи их не контролишу, имају више новца, под великим су ризиком да ће упасти у лоше друштво и разне невоље.

ПОРОДИЦЕ КОЈИМА УПРАВЉАЈУ ДЕЦА

Овде се ради о још једном типу презаштитниèке порордице у којој родитељи, занесени љубављу према свом детету, од најраније доби дозвољавају свом малом „принцу“ или „принцези“ да воде игру, односно да раде све што пожеле. Такви се родитељи подређују дечијим жељама и захтевима, у свему им удовољавају и уједно их не уче реду, раду и одговотности. Од малена ће у деци подржавати захтеве за угађањем и наградом, не тражећи при том да то деца на неки начин заслуже. С временом ће та деца развити механизме манипулације и притиска на родитеље како би безусловно извршавали њихове захтеве. Уместо да родитељи одржавају контролу и границе у којима дете може ићи у својим захтевима, инату и непослушности, у овом случају деца имају главну реч и контролу над породичним системом. Проблеми се најпре почињу јављати у извршавању школских обавеза, учење им не представља извор угодности. Тада ће њихови родитељи са њима учити, писати им задатке, интервенисати у школи. Али већ у предпубертетском развоју шкоски неуспех постаје видљив проблем породице, а не само деце. Она чине оно што им тај тренутак чини веће задовољство, а то није учење. Нјима импонују вршњаци који се добро забављају и који не маре за обавезе. Постепено долази до удаљавања од родитеља, а на њихова настојања да их покушају контролисати реаговаће бурно, бахато и неодговорно. Код ове категорије породице процес одрастања и лажног осамостаљивања догађа се убрзано. То су „неуспешне“ породице чија су деца под високим ризиком да упадну у разне неприлике. Описани дио неуспешног васпитања може се догодити и у оним породицама у којима дете има само једног родитеља или се само један од родитеља бави васпитањем. Дете је крајње незрело, неодговорно, размажено, склоно непоштовању правила и договора и као таково упада из невоље у невољу.

ПОРОДИЦЕ КОЈЕ ПРЕВИШЕ БРИНУ, ШТИТЕ, ЗАХТЕВАЈУ И ОГРАНИЧАВАЈУ

Родитељи би требали водити рачуна да у односу на узраст детета мењају квалитет љубави коју им показују, као и начин на који са њима поступају. Ово посебно важи за мајке. Примећено је да се оне тешко прилагођавају брзом процесу одрастања деце. Због тога забораве мењати стил комуникације и начин показивања љубави: од заштитничке, мајчинске, према љубави која омогућава осамостељење. Овде је реч о породицама у којима се родитељи презаштитнички односе према деци, и готово су обузети бављњем њима, а истовремено постављају високе захтеве пред своју децу у вези постизања резултата у школи, и другим ваншколским активностима. То су родитељи који живе живот своје деце. Бројним стварима на којима инсистирају и које намећу својој деци они не остављају простора за одлучивање, желе их окупирати како би их и на тај начин држали под контролом и заштитили од спољних утицаја.У адолесцентном раздобљу родитељи би требали дати подстицај својој деци у одрастању, осамостаљивању и слободи. Страх да ће се нешто лоше догодити ако попустимо притиску тинејџера за слободом, није оправдање. Пре би се морали плашити шта ће се догодити ако наше дете никада не одрасте. И ако се не осамостали. Одрастање је процес који траје неколико година када се догодио пубертет. Ако кроз то време дете непрестано гушимо посесивном љубављу, ако се и даље презаштитнички постављамо настојећи да оно што више буде уз нас и што мање напољу са вршњацима, тада га ускраћујемо у процесу нормалне социјализације.

Надзор процеса одрастања у младенаèком добу не сме код деце пороизвести осећај кривице када пожели да изађе са својим вршњацима. Пожељно је знати с ким излази, с ким се дружи и ко су њихови пријатељи.То је време када родитељи показују колико су зрели. Презаштитнички васпитана деца осећају се инфериорно у односу на своје вршњаке који су изборили више слободе и научили више животних вештина. Они имају више животног искуства и зато им више инпонују вршњаци који су се прерано и пренагло отргли од породице, па делују слободније и искусније: у комуникацији са другим полом, пушењу, пићу, изостајању из школе. Настојање да се одржи потпуна и прејака контрола над дететом, чиме се кочи и непотребно успорава процес одрастања често изазива фрустрације и конфликте. Продубљивање конфликата може да проузрокује прекид комуникације и кидање везаности тинејџера за родитеља. Заштита адолесцента од непожељних и ризичних понашања је оно што смо уградли у њега током свих година одрастања. Он осећа у себи ту границу и из осећаја одговорности према онима који му толико значе и за које је осећајно везан пазиће на своје понашање. Ако дође до пуцања комуникације између њих и и захлади осећајна везаност, тада савети, претње и казне родитеља и њихова очекивања, тинејџеру више не значе много.Тада он „испада“ из контроле, фрустриран и љут на оне који га непотребно „даве“. Тада из ината да докаже себи и вршњацима како је слободан, одрастао и смосталан, зна учинити такове ствари које могу бити далеко изван граница које би дозволили родитељи.

ПРАВО СТАНОВАЊА

ПРАВО СТАНОВАЊА – ХАБИТАТИО У ПОРОДИÈНОМ ЗАКОНУ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

Члан 194. Породичног закона, гласи:

"(1) Дете и родитељ који врши родитељско право имају право становања на стану чији је власник други родитељ детета ако дете и родитељ који врши родитељско право немају право својине на усељивом стану.
(2) Право становања траје до пунолетства детета.
(3) Немају право становања дете и родитељ ако би прихватање њиховог захтева за право становања представљало очигледну неправду за другог родитеља."

Уношењем цитиране одредбе у Породични закон Републике Србије Законодавац је настојао да у Породични закон угради међународне европске стандарде који се тичу породичних односа и права детета и увођењем института личне службености права становања у ову област појача заштитну функцију збрињавања деце и родитеља који се о њима старају. Међутим, претходно би ваљало објаснити правну природу права становања.

ПРАВНА ПРИРОДА ПРАВА СТАНОВАЊА

Право становања је лична службеност. Појмом личних службености обухваћени су: плодоуживање, употреба и становање. Нјихова заједничка особина је да представљају ограничење права својине.

Заснивањем личне службености права становања настаје двоструки грађанско-правни однос и то:

1) измеðу титулара службености (хабитанта) и власника;
2) титулара службености и трећих лица.

Титулар личне службености права становања назива се хабитант. Он је увек физичко лице а могуће је да на истом послужном добру буде и истовремено више хабитаната (нпр. брачни другови, родитељ и дете итд).

Право становања је резервисано за непокретне ствари и то само оне које представљају стамбене објекте (не може се конституисати право становања на пословном простору и помпћном објекту, магацину, или другој непокретности која није намењена становању)

Отуђење права својине или одрицање власника од права својине, не утиче на право становања, јер је оно независно у односу на право својине.

Српски грађански законик из 1844. година, Глава ВИИИ "О службеностима – сервитутима", параграф 371-393, садржи одредбе о личним службеностима и познаје право употребе (употребљавања), плодоуживања (уживања) и право становања (обитавање).

ГРУПНИ РАД И УНАШРЕĐЕЊЕ РОДИТЕЉСКИХ ВЕШТИНА

преносимо текст презентације одржане на XИВ Октобарским сусретима радника социјалне заштите у Нишу, где је учесница округлог стола била и Биљана Иђушки (ЦСР Сомбор).

ЈАЧАЊЕ ФУНКЦИЈА ПОРОДИЦЕ

ПРИМЕНА ГРУПНОГ РАДА НА УНАПРЕЂЕЊУ РОДИТЕЉСКИХ ВЕШТИНА - добити за децу, породицу и систем социјалне заштите

Разматрајући могуће начине повећања ефикасности у раду са породицама , са циљем смањења примене рестриктивних облика заштите деце и превенције њиховог институционалног збрињавања због угрожености породиèним приликама, ЦСР Сомбор је закључио да се неке од услуга и мера које су нам на располагању премало или уопште не користе.

Постојала је (можда и системски негована и одржавана) склоност ка примени рестриктивнијих облика заштите (хранитељство, смештај у институције...) или се одржавао недовољно ефикасан начин рада (праћење- са дискутабилно сачињеним и спровоðеним планом заштите ). При свему томе, знали смо да (као и остали Центри) имамо на располагању ограничене професионалне ресурсе и да је веома важно осмислити наèин рада којим ће се постојећи ресурси ефикасно искористити и саèувати, а да ипак постигнемо циљеве у раду са породицама, превенирамо и избегнемо измештање деце . Очување целовитости породичног система, јачање функција породице, унапреðење компетенција родитеља и родитељске бриге о деци, смањење рестриктивних видова заштите, били су основни постулати стручног рада.

Први у низу корака на промени приступа заштити деце чији је развој угрожен породичним приликама био је процена колико и како у пракси примењујемо меру Корективног Надзора над вршењем родитељског права. Резултати су показали да је ова мера недовољно употребљавана с обзиром на свој значај, функцију и суштину. Процењујуæи да Корективни надзор пружа значајне могућности за стварање позитивних промена у родитељској функционалности, одлучили смо да га јасније примењујемо у пракси и дефинишемо конкретне и јасне циљеве, односно очекиване промене у породици и бризи о деци које се мером желе постићи.

Раздвојили смо три групе циљева ка којима смо тежили:

Циљ усмерен на децу која су у ризику од измештања из породице био је да се тај ризик смањи, да се осигура безбедност деце у породици, да се оснанаже и деца и њихове породице за свакодневно функционисање и превладавање тешкоћа и криза.

Циљ усмерен на породицу/родитеље – био је јачање њихових родитељских компетенција и културе живота (почев од најосновнијих ствари па до суптилнијих родитељских вештина), како би се тиме ојачали и оспособили за адекватну бригу о својој децу, и сачували целовитост породице.

Циљ усмерен на институције и професионалце – био је развијање и тренирање нових професионалних капацитета социјалне заштите у Сомбору, ангажовањем и едуковањем професионалних ресурса Центра за социјални рад и дома за децу и омладину са циљем оспособљавања за пружање квалитативно нових услуга групног социјалног рада.

Развојна перспектива подразумева и други степен у развоју услуге, обезбеðење плурализма пружалаца услуга, јачањем капацитета локалних невладиних организација и њиховом обуком за примену оваквог модела подршке породицама са децом, уз мониторинг од стране ЦСР.

Формирањем група сачињених од родитеља са изреченом мером или у ризику од изрицања мере Корективног надзора, створили смо могућност да спроводимо стручне поступке ка постизању циљева, и при свему томе штедимо ресурсе ЦСР и оспособљавамо ресурсе Дома за децу и омладину да заједно са ЦСР пружају услуге породицама. Дом је имао основне потенцијале за то, али недовољну искориштеност потенцијала. Ангажовањем два водитеља група, за само два сата, стручном услугом обухватано је по 10 до 15 родитеља. Индивидуалним радом са свим овим корисницима расипало би се далеко више времена (са 2 сата групног рада обухватано је 15 корисника, а за тих истих 15 корисника када бисмо индивидуално радили, требало би 30 сати), а уз такву потрошњу времена и расипање људских ресурса, процес рада би био неекономиèан. Такоðе, формирали смо и групе деце чији су родитељи обухваæени групним радом.

Групе намењене унапређењу родитељских компетенција организоване су на два начина. Као „школа за родитеље“ и као искуствене групе. „Школа за родитеље“ је била тематски организована, са циљем стицања основних знања о развоју и васпитању деце, о циклусима породичног живота, о породичним кризама и слично. Искуствене групе за родитеље подразумевале су искуствену размену родитеља о проблемима, тешкоћама и позитивним решењима са којима су се као родитељи сусретали у организовању породичног живота и бризи о деци.

Групним радом родитељи су подстицани да усвајају нова знања, вештине и навике о елементарној организацији породичног живота и бриге о деци (основна култура свакодневног живљења, располагање новцем, здравствена и хигијенска брига и нега, заједничке активности са децом, подстицање развоја, емотивне размене итд). Групним радом са децом фокусирано је подстицање психосоцијалног развоја и оснаживање деце за превладавање кризе, с обзиром на депривирајуће развојне услове који су дуже или краће, постојали у породици.

Групе и групни процес, насумњиво су давали позитивне ефекте на полазнике и помагали да јасније и брже долазе до увида и мењају сосптвено понашање и односе у породици. Доживљај сопствене одговорности за настанак, али и решавање проблема био је у порасту код сваке групе полазника, а полазници слободнији и спремнији, да подстакнути примером других, буду интроспективни и активни у сагледавању потреба своје породице и деце и сопственог одговора на те потребе. Тиме су почели да остварују конкретне позитивне помаке у задовољавању потреба деце.

Такође, реализацијом групних активности избегнута је стигматизација родитеља , и створен квалитативно другачији њихов однос према институцијама и професионалцима. Групни рад је избегао односе и позиције моћи, и створио однос равноправности, сарадње и активног учешћа корисника у процесу.

Оно што се током рада показало као значајно, јесте и укљуèивање деце у групе, док су им родитељи обухваћени неким од форми групног рада. У групама су деца имала прилику да на подржавајући, креативан, радиониèарски начин стекну разноврсна искуства, знања и вештине од значаја за стабилније лиèно функцинисање, оптималнији развој и лакше превладавања породичне и кризе родитељског функционисања.

У нивоу практичне реализације активности, укључивањем и родитеља и деце у активности, као и професионалаца две институције социјалне заштите, имали смо такође троструку добит. родитељи су могли без много напора и несметано да присуствују „својим“ групним активностима, деца су за то време била збринута и развојно стимулисана кроз активности осмишљене за њих, док су ангажовани професионалци имали драгоцену прилику да размењују информације и запажања о родитељима и деци и каналишу даљи рад са групама, али и са сваком породицом појединачно.

Паралелно са самим процесом реализације групног рада вршен је и мониторинг сваке активности, али и индивидуални мониторинг и евалуација напретка сваког родитеља и његових копетенција. Резултати мониторинга и евалуације показали су да је велика већина родитеља (90% ) била спремна да говоре о проблемима, траже подршку, трагају за решењима и сл. Чак 85% родитеља су стекли нова знања,вештине и навике у организацији конкретног продичног живота,дневних активности, организацији бриге о деци, организацији времена и новца. Исказивали су спремност и одговорност за одлуке које се тиèу породице, испољавали покушаје и остваривали промене околности у којима живе(мењали станове, кречили, спремали, дограђивали, набављали намештај...). Код 80% родитеља приметне су биле промене начина и учесталости комуникације са децом, учесталија и пажјивија набавка одеће, играчака, средстава за хигијену, школског прибора...

Накнадна евалуација, након годину дана, показала је постојаност промена код 75% родитеља/ породица које су биле укључене у групне форме рада и које су имале изречену меру Корективног Надзора. Код половине тих породица мера је укинута након годину дана и до сад немамо никаква сазнања да су се проблеми функционисања поновили.

Ове продице су драгоцен ресурс који се може искористити у наставку рада са групама, с обзиром на проживљено лично искуство и постигнуте ефекте.

Укратко:

групни рад са родитељима којима је изречена мера Корективног надзора, у пракси показује позитивне ефекте, несумњиво утиче на јачање родитељских компетенција, од значаја је за очување породичног система и превенцију рестриктивних облика заштите. Емпиријски подаци показују значајну сталност и стабилност постигнутих промена код родитеља/породица. Са аспекта система социјалне заштите: говоримо о економичном и ефикасном процесу, чијом се реализацијом стварају и отварају додатне развојне перспективе и ресурси за реализацију развојних циљева.

РЕГИОНАЛНИ ИНТЕРВЕНТНИ ЦЕНТАР

Регионални интервентни центар (РИЦ) - координација, превенција, едукација

Своја промошљања о достизању вишег нивоа друштвеног одговора на насиље у породици желим да поделим са посетиоцима овог форума, јер се лично залажем за формирање РИЦ-а у Забаднобачком округу, првом таквом оперативном телу у земљи и регији.

Шта је основа рада и деловања РИЦ-а?

Успостављање система мера и активности у циљу превенције насиља над женама

- Израда локалних акционих планова
- Координација превентивним активностима у спречавању насиља у породици
- Информисање и сензибилисање опште јавности, жена и професиналаца/ки о узроцима и последицама насиља над женама
- Координација рада интервентних тимова у општинама ЗБУО
- Повећавање доступности система заштите од насиља женама жртвама насиља
- Лобирање у локалним управама за равноправност у обезбеђивању услова финансирања за НВО, државне органе и приватне службе које пружају подршку и заштиту женама жртвама насиља
- Обезбеђивање бесплатног заступања жена жртава насиља

Успостављање стандарда рада са женама жртвама насиља

- Успостављање и увођење специфиèних стандарда рада у односу на поједине видове насиља над женама
- Успостављање и спровођење праћења и процене рада свих инситуција и НВО у систему заштите жена жртава насиља
- Континуирана супервизијска подршка професионалцима/кама, активистима НВО ангажованим на пружању услуга женама жртвама насиља
- Припрема и реализација стручних семинара и предавања за релевантне актере у локалним заједницама
- Израда и имплементација локалних протокола о сарадњи институција и НВО ангажованих на заштити жена жртава насиља
- Израда програма за економско осамостаљивања жена жртава насиља након изласка из сигурне куће
- Стандарди информисања жена о доступној мрежи подршке у округу

Миодраг Тепавац

ПОРОДИЧНО САВЕТОВАЛИШТЕ

Поводом десетогодишњице рада

„Саветовалиште“ је термин који најчешће збуњује клијенте, јер асоцира на добијање готових савета, попут кувара или збирке психолошких трикова који се дају према неком очекиваном обрасцу, тачније, проблему. Саветовалиште то није. „Саветовалиште“ је компромисни наслов за место где се заправо одвија психотерапија. Рађамо се у окружењу дефинисаном пре нашег појављивања у њему – разумевање околности под којима смо се развијали, кључних емотивних односа, нашег места у свету и снага са којима располажемо суштина је сваког психотерапијског процеса. Психотерапија је разговор са психолозима који може бити вођен са појединцем, паром или читавом породицом (ужом и широм). Сусрета ове врсте може бити један или више овисно од заинтересованости клијента да реши свој проблем као и природе проблема. Једна од заблуда о психотерапијском процесу је да је кроз њега могуће постићи карактерну промену. Можемо мењати само карактер односа са особама око нас, удаљити се од једних или приближити другима, у очекивању да ће такве наше одлуке утицати на побољшање квалитета нашег живота. Честа је појава да се породица посматра као један недељив појам „основна ћелија друштва“, што је само делимична истина. Породица је сложен СИСТЕМ, који дефинишу три елементана тј. подсистема – партнерски, подсистем браће и сестара и онај на релацији родитељ - дете. Врло је важно да су границе измеðу ових подсистема јасно и јавно постављене. „Здрава породица“ – функционална, јасно поставља правила – ко негује, ко, где и са ким спава, како се међусобно комуницира. Када је породица у дисфункцији задатак је терапеута да освести код чланова породице где су границе прекорачене или лабаво постављене, а због чега се код неког од чланова породице дешава симптом.

Ауторски: Божана Пинтарић & Роберт Хауцк

ФИНАНСИЈСКА ПОМОЋ ПОРОДИЦАМА СА ДЕЦОМ

Финансијска помоћ породицама са децом

• Ко и под којим условима има права на финасијску помоћ за дете? Како остваривати своја родитељска права?
• Овде можете укратко пронаћи све информације везане за финасијску подршку породицама са децом.

Друштвена брига о деци почива на неколико права које родитељи могу испунити – она су прецизирана су на републичком, покрајинском и на локалном нивоу. Оваквом бригом, друштво покушава да побољша услове за задовољавање основних потреба деце, да подстакне рађање деце и помогне материјално угроженим породицама и породицама са децом ометеном у развоју.

У тексту који следи моћи ћете да се упознате са условима и начима остваривања ових права.

Ви, као родитељ имате право на неколико надокнада које су прецизиране републички, покрајинским и локалним одлукама. Реч је о:
1. накнади зараде за време породиљског одсуства, одсуства са рада ради неге детета и одсуства са рада ради посебне неге детета
2. родитељском додатку за ПРВОРОЂЕНО дете
3. родитељском додатку за ДРУГО, ТРЕЋЕ и ЧЕТВРТО ДЕТЕ по редоследу рођења
4. дечјем додатку за ПРВО, ДРУГО, ТРЕЋЕ И ЧЕТВРТО ДЕТЕ
5. регресирању дела трошкова боравка о предшколским установама за треће и четврто дете
6. новчаној помоћи за породице у којима су се родиле ТРОЈКЕ односно ЧЕТВОРКЕ

Накнада зараде за време породиљског одсуства, одсуства са рада ради неге детета и одсуства са рада ради посебне неге детета

Законом о финансијској подршци породици са децом, а који је на снагу ступио 01. јуна 2002. године, јасно су дефинисана права на помоћ у виду накнада зараде за време породиљског одсуства, одсуства рада ради неге детета и одсуства рада ради посебне неге детета. Ову накнаду остварују :
• запослени код правних и физичких лица
• лица која самостално обављају делатност

Запослена жена има право на одсуство са рада због трудноће и порођаја, као и одсуство са рада ради неге детета у укупно трајању од 365 дана за прво и друго, односно две године, за треће и четврто дете ("Сл. гласник РС ", бр. 24 од 15.03.2005.)

Запослена жена има право да почне породиљско одсуство на основу налаза надлежног здравственог органа најраније 45 дана, а обавезно 28 дана пре времена одређеног за порођај. Породиљско одсуство траје до навршена три месеца од дана порођаја.

По истеку породиљског одсуства, запослена жена има право на одсуство рада ради неге детета до истека 365 дана за прво и друго дете, тј. две године за треће и четврто дете.

Један од родитеља детета коме је неопходна посебна нега због тешког степена психофизичке ометености, има право да по остеку породиљског одсуства и одсуства са рада ради неге детета, одсуствује са рада, или да ради са половином пуног радног времена, најдуже до навршених пет година живота детета.

Родитељски додатак за прворођено дете

Родитељи прворођеног детета могу остваривати права на неповратну финансијску помоћ од стране Општине Сомбор, Аутономне покрајине Војводине и Републике Србије. Захтеви за ова три вида помоћи се са траженом документацијом предају у зграду Жупаније, у канцелариј бр.56.

И НЕПОВРАТНА ПОМОÆ ОПШТИНЕ СОМБОР

Одлуком председника општине Сомбор, др Јована Славковића од 01.01. 2005. године се врши исплата родитељског додатка за прворођено дете у висини од 10.000,00 динара. Овим се општина Сомбор уврстила у ретке општине које помажу своје "младе" родитеље.

Шта је потребно да мајка детета оствари родитељски додатак за прворођено дете?
1. попуњен захтев (скинути овде)
2. уверење о држављанству
3. фотокопију личне карте или потрвду о пребивалишту на територији општине Сомбор
4. извод из матичне књиге рођених за дете
5. копију штедне књижице или текућег рачуна отвореног у "Војвоðанској банци" Главна филијала Сомбор

ИИ НЕПОВРАТНА ПОМОЋ АП ВОЈВОДИНЕ

Потребно доставити:
1. попуњен захтев за остваривање права на родитељски додатак за прворођено дете
2. Потврду лекара специјалисте-педијатрада је дете прворођено (Дечији диспанзер у Сомбору, Мирна улица)
3. уверење о држављанству Р Србије
4. извод из матичне књиге рођених за дете
5. копију мамине штедне књижице или текућег рачуна отвореног у било којој банци
НАПОМЕНА: Текст потврде лекара специјалисте-педијатра добија се уз Захтев

ИИИ НЕПОВРАТНА ПОМОЋ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

Потребно доставити:
1. Захтев за признавање права на родитељски додатак
2. извод из матичне књиге рођених за (оригинални изводи који не смеју бити старији од 6 месеци)
3. Мајчино уверење о држављанству (оргинал не старији од 6 месеци)
4. Фотокопију мајчине оверене здравствене књижице – страницу са личним подацима, подацима о обвезнику уплате доприноса и последњом овером
5. Фотокопију мајчине личне карте са важећом адресом
6. Пријава пребивалишта за дете
7. Уверење Центра за социјални рад ( Карађорђева бр.4) : да мајка непосредно брине о детету за који је поднела захтев
8. фотокопију картице постојећег текућег рачуна у "Поштанској штедионици". Уколико мајка нема отворен текући рачун у "Поштанској штедионици", за ову сврху ће јој по службеној дужности у "Поштанској штедионици" бити отворен наменски рачун.

Родитељски додатак за друго, треће и четврто дете

Да би родитеј (мајка) остварио право на једнократну помоћ за друго, треће и четврто дете, потребно је да:
1. поднесу захтев за признавање права на родитељски додатак
2. доставе извод из матичне књиге рођених за сву своју децу (напомена: оригинални изводи не смеју бити старији од шест месеци)
3. мамино уверење о држављанству (такође не може бити старије од шест месеци)
4. фотокопију мамине здравствене књижице (страницу са бројевм здравствене књижице, страницу са именом и страницу са датумом и печатом последње овере)
5. фотокопију мамине личне карте са важећом адресом
6. уверење се добија у центру за социјални рад, Карађорђева улица бр. 4
7. фотокопију картице постојећег текућег рачуна у "Поштанској штедионици". Уколико мајка нема отворен текући рачун у "Поштанској штедионици", за ову сврху ће јој по службеној дужности у "Поштанској штедионици" бити отворен наменски рачун.

Дечји додатак

Дечји додатак остварује један од родитеља (хранитељ или старатељ) који непосредно брине о детету, који је држављанин РС и РСЦГ, има пребивалиште на територији РС и остварује право на здравствену заштиту преко Републиèког завода за здравствено осигурање. Право на дечји додатак се остварује за прво, друго, треће и четрврто дете по реду рођења у породици, од дана поднетог захтева под условима предвиђеним Законом о финансијској подршци породици са децом.

Дечји додатак припада детету до навршених 19 година живота, ако се у својству редовног ученика налази на школовању.
У изузетним приликама, дечји додатак припада и после навршених 19.година живота за дете за које је донет акт о разврставању, све док је обухваћено васпитно-образовним програмом, а за дете над којим је продужено родитељско право, најдуже до 26 година.

Право на дечји додатак може да оствари она породица чији укупни месечни приход, умањен за порезе и доприносе, по члану породице остварен у три месеца који претходе месецу у коме је поднет захтев, не прелазе дозвољени ЦЕНЗУС за тај месец (Цензус доноси Министар за рад, запошљавање и социјалну политику), а укупан месечни катастарски приход не прелази износ од 30% просечног катастарског прихода по једном хектару плодног земљишта у претходној години или је остварен од земљишта до 500 м 2 , на коме је подигнута стамбена зграда.

Регресирање дела трошкова боравка у предшколским установама за треће односно четврто дете

АП Војводина се такође потрудила да олакша многоèланим породицама, те је у марту 2005. године донела Одлуку о распоређивању средстава за регресирање дела трошкова боравка у предшколској установи за дете трећег, односно четвртог реда рођења.

На овај начин, треће и четврто дете имају право на регресирање трошкова боравка у предшколској установи у износу од 30% од презентоване економске цене, а коју утврђују предшколске установе и то за целодневни, односно полудневни боравак, од 01. јануара 2005. године.

Шта је потребно да се оствари ово право?
1. попуњен захтев
2. фотокопија личне карте подносиоца захтева
3. извод из матичне књиге рођених за сву децу у породици
4. доказ о пребивалишту за подносиоца захтева и за децу за коју се тражи остваривање права
5. потврда предшколске установе да је дете уписано у установу
До сада се Општинској управи за остваривање овог права пријавило 88 родитеља.

Помоћ породицама у којима су се родиле тројке односно четворке

Ова помоћ обезбеðује АП Војводине, па право на овај вид помоћи имају само оне породице које има пребивалиште на територији Војводине.

Који су документи неопходни да би се остварило ово право?
1. захтев за остваривање права на новчану помоћ
2. доказ о пребивалишту на територији општине – града на територији Аутономне Покрајине Војводине
3. изводи из матичне књиге рођених за тројке, односно четворке

Захтев за остваривање права на новчану помоћ са свом потребном документацијом подносе се Покрајинском секретаријату за демографију, породицу и друштвену бригу о деци у Новом Саду, најкасније до навршене године дана живота тројки, односно четворки.
Новчана помоћ исплаћује се једнократно.

Према подацима Матичне службе, у сомборској општини током 2005. године није забележен случај рађања тројки односно четворки.

Register new user


НАЗАД


 

Valid XHTML 1.0 Strict

Valid CSS!

 

дизајн zoksso 2020.

Podnožje foruma