OSVETA REKE KOJE NEMA

Na ponekoj staroj vinjeti moguće je uočiti, za današnje prilike pravo čudo: lađa u Somboru. Doplovila tik do centra!

Na crtežu je viđena u prostornoj perspektivi da izgleda kao da se prikrala i prislonila uz red kuća tu negde gde je danas Preparandija.

U vremenskoj perspektivi, pak, normalno je bilo očekivati da ce se Sombor kao grad na reci tako razviti da ce prerasti u značajno pristanište čamcima, lađama, brodovima, a da će kroz sam grad, koji ce se razbaškariti na sve strane, ravničarski smireno i pitomo teći voda. Nije teško dočarati idiličnu sliku: uz reku vinogradi, na njoj vodenice, u njoj se praćakaju ribe, a preko nje mostovi kojima se prelazi s jedne na drugu stranu.

Ime joj je zvučno, iako ne baš umilno - Mostonga. Reka koje više zapravo nema i od koje je ostalo samo ime Gradskoj hali. Na starim mapama ima Mostonge, a često nema Sombora. Danas ima Sombora, ali nema više Mostonge.

Reku smo ubijali na mnoge načine, zatrpavali je, skretali, odvodili joj vodu u kanal, krali joj tokove, u njenom koritu gradili, bacali u nju mrcine i pokvarene mašine, dok i onaj njen bedni ostatak napokon nismo toliko zagadili da mu je pristup opasan.

Umesto reke Sombor je dobio kanal. Ma koliko ga voleli, ipak je on jedna ustajala, nepokretna žabokrečina, zamorena trskom, drezgom i muljem.

Baš nekako tako je ispalo i sa gradom, koji - umesto da se razvija na živoj reci - polako zamire blizu, prilivno mrtvog kanala. I, kao da je poprimio sve njegove karakteristike: nepokretnost, ustajalost, zamorenost...

A Mostonga kao da se sveti. Širi smrad, meandrira sada potajno, krijući svoje tokove negde duboko pod zemljom i u samom gradu malo-malo pa propadne zemlja i uruši se asfalt.

Baš kao što malo-malo u Somboru sad ovo se uruši, sad ono propadne...

Piše : Miodrag Milenović